Lala Kovačev - Izvorni Folklor I Džez

NASLOV                Lala Kovačev - Izvorni Folklor I Džez

ETIKETA                Radio Televizija Beograd,LP 2122189

MUZICARI

Jazz Quintet: Lala B. Kovacev - drums, arr.; Vlatko Stefanovski-g; Vojin Draškoci - bass; Uros Secerov-perc; Georgi Dimitrovski-tp.
Sead Sejdic Brass Orchestra
Vocal Group "Paganke" / Svetlana Djuric, Verica Gjevic, Kristina Stojkovic, Julija Peric.
Frula Quartet / Dobrivoje Todorovic, Mile Jovanovic, Dragoljub Neskovic, Tomislav Mihajlovic.

NUMERE

Strana A:
1. Svadbarska 8:36
2. Oj, divojko  6:00
3. Kolubarac  3:14
4. Leskovacka cetvorka 4:55
  
Strana B:
1. Vedro nebo puno sjajnih zvezda 7:30
2. Kosmajsko nadigravanje 7:26
3. Zetelacka 4:02
4. Izgubljeno jagnje 4:02

INFO

Ako se može pricati o „world music” i pre zvanicnog nastanka ovog termina u Londonu 1987. godine, onda cemo pricati o Branislavu Lali Kovacevu koji je pokrenuo „world music” u Srbiji, 1982. godine albumom „Balkan Impressions”. Iako su i pre ovog albuma domaci muzicari upoznati sa džezom, u njega poceli da unose i neke specificnosti balkanskog muzickog folklora, ovo se ipak svodilo na korišcenje folklornih tema na koje su „nalepljene” potpuno autenticne džez improvizacije, ritam i harmonija.
 Lala Kovacev je stvorio muziku „koja više ne predstavlja džez sa elementima balkanskog muzickog folklora vec sadrži potpuno novi i autentican muzicki kvalitet, samosvojna muzika koja za osnovu ima folklor a stilski predstavlja džez koji je primeren savremenim poimanjima ovog muzickog idioma. Drugim recima, dostignut je najviši nivo interakcije kulturnih identiteta, kulturno zajedništvo”. (Predrag Milanovic).
Covek koji je roden u Kikindi, ali koga nije držalo mesto, Lala je živeo u Zapadnoj Evropi i nastupajuci sa razlicitim sastavima obišao dobar deo sveta tokom 1970-ih i 1980-ih godina, na vrhuncu muzicke zrelosti i karijere, kao jedan od trojice vodecih evropskih bubnjara, kako tvrdi kompozitor Voki Kostic.
Kovacev je predvodio nekoliko grupa od ranih 1970-ih, medu kojima su „European Jazz Consensus” (sa Gert Dudek, Alan Skidmore i Adelhard Roidinger), avangardna džez grupa koja je izdala dva albuma – „Four for Slavia” (Electrola, 1977) i „Morning Rise” (Ego, 1977); „International Jazz Consensus” (sa Allan Praskin, Adelhard Roidingerom i John Thomas), nastavak prvog kvarteta koji je izdao jedan album – „Beak To Beak” (Nimbus, 1981) i „Lala Kovacev Group” (sa Günter Klatt, Charlie Mariano i Wolfgang Dauner; potom su se pridružili Paul Grabovski, Jo Mikovich, Vojin Draškoci, Ljubomir Dimitrijevic, Nenad Jelic, Georgi Goce Dimitrovski, Vlatko Stefanovski i Vladeta Kandic-Bata Kanda) – etno-džez sastav koji je objavio tri albuma: „Balkan Impressions” (RTB, 1982), „Balkan Impressions” Vol. 2 (RTB, 1983) i „Izvorni folklor i jazz” (RTB, 1985).

Lala je svojim albumima, ponajviše albumom „Izvorni folklor i jazz” (zbog dobre reklamne kampanje koja je pratila njegovo objavljivanje), snažno uticao na mnoge jazz muzicare u Srbiji da svoje stvaralaštvo obogate folklornim motivima. Novi pravac, koji ce ubrzo biti imenovan kao „world music”, poceo je da se razvija u Srbiji.

Dolazak Branislava Lale Kovaceva u Beograd u prolece 2009. godine na konsultacije sa ljudima iz izdavacke kuce PGP RTS u vezi objavljivanja nekoliko albuma sa izborom kompozicija iz njegovog bogatog opusa, iskoristili smo da napravimo kraci razgovor sa ovim bubnjarom koji je ostvario zavidnu internacionalnu karijeru kao jedan od najcenjenijih i najuposlenijih evropskih bubnjara 1970-ih i 1980-ih godina. Kovacev vec duže živi u Zavali na ostrvu Hvaru i nije cesto u Srbiji, što je jedan od razloga njegovog nepojavljivanja u ovdašnjim medijima. Drugi razlog je opšte poznat – interesovanje srpskih medija za džez muzicare i njihov rad je neznatno.
Lala Kovacev je svojim albumima „Balkan Impressions” I i II, koji su objavljeni 1982, odnosno 1983. godine, a narocito albumom „Izvorni folklor i džez” iz 1985. godine, nesvesno, pre zvanicnog nastanka termina „world music”, pokrenuo novi muzicki talas u Srbiji sa drugacijim pristupom tradicionalnoj muzici, mada je i pre ovih albuma bilo sporadicnih pokušaja nadahnuti folklorom, ali u cistim jazz aranžmanima. „Mene je kopkalo kao ritmicara nešto drugo, da zadržim autentiku zvuka... Došao sam na ideju da džez muziku integrišem ali ne sa džez muzicarima iskljucivo, vec sa autenticnim ansamblima koji se bave folklorom, bez toga da se oni rukovode džezom, vec da sviraju ono što inace sviraju a da ja sa svoje strane uklopim elemente džeza na tu muziku sa izvora, tako da postane jedno telo”, istice Kovacev.

Lala Kovacev je zapoceo svoje muzicko putovanje veoma rano kao samouki svirac na bubnjevima. Bio je strastveni slušalac poznate radio emisije „Jazz Hour” koju je uredivao Willis Canover i pod uticajem najpoznatijih bubnjara kao što su Art Blakey, Philly Joe Jones i Elvin Jones. Kao frontmen svojih grupa, Lala Kovacev je razvio prepoznatljiv stil i formu koji su obuhvatali pomešane ritmicke strukture balkanskog folklora. On je zasigurno najveci bubnjar sa Balkana koji se dokazao u svim džez sastavima - od trija do velikih bendova.

 „Imao sam potrebu da se bavim muzikom još od najranije mladosti, eto, cinjenica da mi je od države priznat radni staž od moje petnaeste godine, sve govori. Interesantno je da se u mojoj porodici niko nije bavio muzikom. Nisam školovani muzicar, na šta sam i ponosan, jedan jedini cas iz muzike nisam u životu imao, sem onog osnovnog muzickog obrazovanja što sam stekao u gimnaziji. Ostalo mi je u secanju, dok sam kao decak živeo u Kikindi, prvog bubnjara koga sam video na jednom koncertu bio je Spasa Milutinovic, beogradski bubnjar, koji je u to vreme sa svojim orkestrom držao koncerte po Srbiji”.

Roditelji Lale Kovaceva su vec živeli u Beogradu, dok je on neko vreme ostao u Kikindi, kod tetke i tece, dok nije završio malu maturu.
U Beograd sam dolazio povremeno. Vidim bubnjeve u izlogu, ali nemam para. Onda sam se snalazio, skupljao staro gvožde po Kikindi, gajio svilene bube i tako sam sakupio novac za svoje prve bubnjeve. Priznanica koju sam dobio za prvi zaradeni novac od bavljenja muzikom potice iz 1955. godine kada sam sa petnaest godina svirao na doceku Nove godine sa profesorima iz muzicke škole.
Godine 1955, definitivno se preselio u Beograd i upisao sedmi razred gimnazije.
Osecao sam potrebu da odem iz Kikinde, ne zbog grada, ne zbog ljudi, vec zato što me nije držalo mesto, jednostavno želeo sam da promenim sredinu. Pet godina sam stanovao u jednoj sobi kod Vukovog spomenika sa roditeljima, babom, bratom i sestrom od tetke. Vec sam tada poceo da sviram igranke po Beogradu, razradio posao, uvece sam svirao, a ujutru išao u gimnaziju. Beogradska muzicka scena tih 1950-ih godina, za mene je izgledala grandiozno u odnosu na Kikindu.

Lala Kovacev je postao poznat kao clan Diksilend ansambla „Dinamo” kada je imao sedamnaest godina i za dve godine je poceo da svira sa poznatim Džez orkestrom Radio Beograda pod vodstvom Vojislava Simica.
Godine 1960. ili pocetkom 1961, ljudi iz Big benda Radio Beograda su me pozvali, ostalo je upražnjeno mesto bubnjara, a ja sam vec svirao po Beogradu, i igranke, i drugarske veceri, svirao sam i u Diksilend ansamblu „Dinamo”. Prva gramofonska džez ploca koja je objavljena u Jugoslaviji bila je ploca ovog ansambla, objavljena 1958. godine.

 Iz perioda mog angažmana u Big bendu, secam se mnogih dragih ljudi, koji su mi, kao mladom bubnjaru, nesebicno pomogli. Kao novog, mladog kolegu, svi su me prihvatili fenomenalno, cak me je Karlo Takac, bariton saksofonista, poducavao citanju i pisanju nota u pauzama. Jer, jedno je bilo uciti u gimnaziji na casu, a drugo sedeti u Big bendu i svirati po notama. Ali, ono što je najviše uticalo na mene i strahovito koristilo mom profesionalnom sazrevanju, to je bio Vasilije Beloševic trio koji smo osnovali, a koji su cinili: Vasilije Beloševic - pijanista, Bratislav Godel - kontrabas i ja. Paralelno je radila i kvartet postava, sa gitaristom Sašom Subotom. Godinama smo radili zajedno, pa se to onda pretvorilo u prošireni ansambl „Metronom”, sa Lolom Novakovic, Anicom Zubovic, Draganom Tokovicem i Krstom Petrovicem.
Pored ansambla „Metronom”, sa Beloševicem, Godelom i još nekoliko duvaca, Kovacev nekoliko godina svira u prestižnom kafe-baru „Terazije”, mahom evergrin.
Imao sam i gomilu drugih angažmana – pocev od snimanja muzike za decije emisije, preko snimanja muzike za emisiju „Veselo vece”, zatim, postojao je ansambl solista „Robert Hauber” koji je radio paralelno sa velikim orkestrom, sa dva-tri duvaca i ritam sekcijom, potom Latino bend, od muzicara iz Big benda i muzicara sa strane... Uz to je bilo nebrojano gostovanja po Srbiji. Citavo vece sviram, nocu putujem, a ujutru, kada stignem u Beograd, odem pravo u studio gde odspavam, jer za koji sat pocinje radno vreme.
Zahvaljujuci svom radu u Big bendu, nastupima sa ansamblom „Metronom” i drugim angažmanima, Kovac istice da je mogao sasvim dobro da živi od muzike i napominje da se kompozitorskim poslom nije bavio, ni tada, a ni kasnije.
Bez obzira na status koji sam imao u Big bendu i medu muzicarima u Beogradu, (bez lažne skromnosti, iako sam bio veoma mlad, u prvoj polovini 1960-ih, bio sam bubnjar broj jedan u Beogradu), desetog februara 1965. godine odlucio sam da promenim ambijent i da se proverim u inostranstvu.
Otišao sam u Norvešku, sa 800 uštedenih maraka u džepu. Na srecu, krenulo je. Prva stvar koju sam tražio u Oslu bio je menadžer. Ponudeno mi je da sviram sa svojim bendom u jednom skijaškom centru u planinama severne Norveške, što sam prihvatio. Pozvao sam Mikija Jakovljevica i Vladu Vitasa sa kojima sam napravio trio.
Posle nekoliko meseci, pozvao sam i Nadu Kneževic, koja je do tada radila u Nemackoj. Svirali smo u klubovima širom Norveške, do pred kraj 1965. godine, kada sam otišao u Nemacku.
Prvih šest godina u Nemackoj proveo je nastupajuci sa Horst Jankowskim. Od 1974. do 1975. godine je svirao sa Max Gregerom u Minhenu i nakon toga sa The North German Radio Orchestra u Hanoveru. Tokom ovog perioda, a i kasnije, Lala Kovacev je održao više koncertnih turneja i snimao sa Chick Corea, Wolfgang Dauner, Art Van Damme, Zbigniew Seifert, Ack Van Rooyen, Jerry Van Rooyen, Michal Urbaniak, Benny Bailey, Boško Petrovic, Bobby Gutesha, Milan Pilar, Alan Skidmore, Chris Hinze, Sigi Schwab, Larry Coryell, Hans Koller, Albert Mangelsdorf, Tony Scott, Chet Baker, Charlie Mariano i Günter Klattom.

Kovacev se priseca ovog perioda:

Februara 1967, Horst Jankowski, tada vodeci jazz pijanista u Evropi, ponudio mi je da pristupim njegovom kvartetu. Te godine sam se nastanio u Štutgartu, gde je on živeo i radio, i imao svoj studio, godišnje je bar jedan album snimao i imao bar jednu veliku turneju, plus krace turneje po Americi, Africi... Sa ovim poznatim kvartetom nastupao sam narednih sedam godina i za to vreme snimili smo sedam LP-ija do 1973. godine kada je Jankowski prihvatio angažman kao lider u radio Big bendu u Berlinu.
Posle toga, otišao sam u Minhen i ušao u Big bend Maxa Gregera, koji je bio zvanican orkestar nemackog ZDF kanala. U ovom bendu sam bio narednih pet godina, do njegovog rasformiranja, 1978. godine. Za ovaj period me vežu lepe uspomene. Godine 1974. bend je bio angažovan oko svih ceremonija otvaranja i zatvaranja svetskog fudbalskog prvenstva i organizacije velikog broja koncerata. To nam je kasnije donelo mnogo poslovnih ponuda i angažmana.
U Minhenu je, u to vreme, bilo šest džez klubova, u kojima je Kovacev cesto nastupao i u kojima je sklapao poznanstva i nove poslove. „Tako je došlo do toga da me jedne veceri Benny Bailey pita da li pristajem da snimim plocu sa njim. Naravno da sam pristao. Maja 1976. godine nastao je album „Islands”.

Kovacev je predvodio nekoliko grupa od ranih 1970-ih do polovine 1980-ih, medu kojima su „European Jazz Consensus” (sa Gert Dudek, Alan Skidmore i Adelhard Roidinger), avangardna džez grupa koja je izdala dva albuma – „Four for Slavia” (Electrola, 1977) i „Morning Rise” (Ego, 1977); „International Jazz Consensus” (sa Allan Praskin, Adelhard Roidingerom i John Thomas), nastavak prvog kvarteta koji je izdao jedan album – „Beak To Beak” (Nimbus, 1981) i „Lala Kovacev Group” (sa Günter Klatt, Charlie Mariano i Wolfgang Dauner; potom su se pridružili Paul Grabovski, Jo Mikovich, Vojin Draškoci, Ljubomir Dimitrijevic, Nenad Jelic, Georgi Goce Dimitrovski, Vlatko Stefanovski i Vladeta Kandic-Bata Kanda).
U naponu snage, Kovacev je prvi naslutio ogromne kreativne potencijale koje u sebi nosi balkanski folklor. Kao džez muzicar izuzetnog senzibiliteta i visokih estetskih kriterijuma, Kovacev je krenuo u avanturu spajanja našeg folklora i džeza mnogo pre nego što je to postao opšti muzicki trend. Na naše pitanje kada je osetio prvu stvaralacku iskru za album „Balkan Impressions”, Kovacev istice:
Naravno da to ne može u dan da se odredi, ali 1980. godine, svakako. Jednostavno, osetio sam potrebu da celom tom divnom paketu koji se zove jazz dam svoj licni doprinos, ne iz nekih egocentricnih ili drugih razloga. Vi možete svirati džez kako god hocete, i bi-bap sjajno, što vecina radi, svira džez sjajno, i ovaj i onaj stil, i free style, i avant-garde jazz i jazz rock... Na drugoj strani, imamo sjajnu tradicionalnu muziku, autenticne melodije i što je najinteresantnije, za mene kao bubnjara, fenomenalnu ritmiku koja je zastupljena na Balkanu, i šire, na prostiru od Indije do ovih prostora. Mene su prevashodno zanimali nepravilni ritmovi. Trebalo je spojiti jazz i tradicionalnu muziku.

Prvi album „Balkan Impressions” snimljen je u studiju šest Radio Beograda 1982. godine.
Napravio sam koncepciju, još dok sam živeo u Minhenu, kako bi to trebalo da zvuci, zatim sam razmišljao o instrumentima koji su potrebni da bi se taj sound napravio, pa kada sam i to fiksirao, onda sam pronašao ljude. Kljucnu ulogu je odigrao Vojin Mališa Draškoci, koji je živeo u Beogradu i radio je u Filharmoniji, Džez orkestru i kao džezer na beogradskoj džez sceni sa malim sastavima. On je sve ljude poznavao, pa su preko njega išli svi kontakti jer nisam bio u Srbiji.
Mališa je sa zadovoljstvom prihvatio Lalinu zamisao, i došao je u Minhen sa svojom suprugom gde su neko vreme živeli u jednom stanu.
Rekao sam mu da imam nekoliko muzicara koje želim da angažujem. Prvi, Günter Klatt, tenor saksofon i sopran, sjajan mladi muzicar, potpuno otvoren, od klasicnog džeza do avant-garde jazz. Drugi, Jovan Džo Mikovic - tenor i sopran. Mene su zurle zanimale, jer kada se soprani upare dobije se zvuk zurli. Treci, Paul Grabovsky, veoma talentovan mladi Australijanac. Potom, trebao mi je perkusionista. Pitao sam Mališu da li zna koga u Beogradu, preporucio mi je Nenada Jelica. Na kraju, trebali su mi izvodaci na narodnim instrumentima, ne da bi svirali solo, vec da se njihova muzika provlaci kao boja. Mališa mi je preporucio Ljubu Dimitrijevica, profesora flaute koji je svirao i na nekoliko narodnih instrumenata – fruli, zurlama, gajdama, kravljem rogu...
Posle snimljene prve ploce „Balkan Impressions”, muzicari se nisu razišli, zahvaljujuci Kovacevu koji je nastojao da ansambl ostane na okupu. Nastupali su na više džez festivala po Evropi.

Za drugu plocu sam želeo da promenim zvuk - da to i dalje bude muzika bazirana na istim elementima, naša ritmika i naša melodika, ali instrumenti da budu drugi. Hteo sam da imam gitaristu, umesto klavira, i da ne budu dva tenora sa dva soprana vec da budu tenor saksofon i truba, i ritam sekcija – bubanj, bas, perkusije. I onda sam došao do drugih ljudi. Trebao mi je dobar gitarista koji se osecao konforno u nepravilnoj ritmici, a da je pri tom dovoljan kapacitet muzicara, da se bavi džezom. Odgovor je bio Vlatko Stefanovski. Umesto dva tenora, pozvao sam Jovu Maljokovica, tenor saksofon i sopran, i Makedonca Goceta Dimitrovskog, truba. U celoj prici trebao mi je još jedan lik i naravno pozovem, koga drugog nego Bata Kandu na harmonici. Tako je napravljen novi, izmenjen sastav u odnosu na prvi album koji su cinili harmonika, rog, gitara, truba, tenor, gajde, frula, zurle, perkusije, bubnjevi i bas.
Esmu Redžepovu, koju je više puta slušao u Beogradu, pitao je za dozvolu da bugarsku narodnu pesmu „Stara planina”, koju je ona aranžirala, obradi i posveti njoj, što je ona sa zadovoljstvom prihvatila. Tako se na albumu „Balkan Impressions” vol. 2 našla kompozicija „Song for Esma”.
Godine 1985, objavljen je, za mnoge poklonike world music, kultni album „Izvorni folkor i džez”.

Posle dva nastavka „Balkan Impressions” razmišljao sam koja bi sledeca koncepcija prilicila. Došao sam na ideju da džez muziku integrišem ali ne sa džez muzicarima iskljucivo, vec sa autenticnim ansamblima koji se bave folklorom, bez toga da se oni rukovode džezom, vec da sviraju ono što inace sviraju a da ja sa svoje strane uklopim elemente džeza na tu muziku sa izvora, tako da postane jedno telo. Onda sam se raspitivao za ansamble, u cemu mi je veoma pomogao Voki Kostic, kasnije producent albuma „Izvorni folklor i džez”. Rekao sam mu da mi je potrebno nekoliko folklornih ansambala koji bi bili u stanju da shvate ono što želim, spremni na nešto drugacije od onoga cime se bave, a da pri tom sami sebe ne menjaju. Niti su oni to mogli. Svakako da nisam mogao frulaša Dobrivoja Todorovica da nateram da svira džez solo na fruli. To ne ide. Naime, želeo sam da njegovu frulu i moj džez sastav tako spojim da postanu celina. Jedino što sam od pocetka znao da želim, bio je duvacki ansambl. To mi je bila stara želja, od festivala u Guci koji sam pratio.
Voki Kostic je Lali Kovacevu poslao demo snimke tri ansambla: ansambl frulaša Dobrivoja Todorovica, vokalni ansambl „Paganke”, cije su se clanice bavile i etnomuzikološkim istraživanjima i orkestar Fejata Sejdica. Snimke ova tri ansambla Kovacev je preslušavao nebrojano puta...
Rekoh sebi da je to ono što mi je potrebno. Sada je bilo potrebno da tu njihovu muziku, koja je morala da ostane nepromenjena, uklopim sa džezom. Pravio sam skice, šta sa frulaškim ansamblom moram da ucinim, šta sa „Pagankama”, šta sa Fejatom... Džez sastav cinili su Vojin Draškoci, Vlatko Stefanovski, Goce Dimitrovski i Uroš Šecerov iz Novog Sada umesto Nenada Jelica. Probe su bile u Ateljeu 212, u sali gde su probali glumci. Tu smo nedelju dana najmanje, naizmenicno, svaki dan probali, ne svi zajedno, vec, prvog dana sa „Pagankama”, drugog sa orkestrom Dobrivoja Todorovica, dok nisam došao do zvuka sa kojim sam bio zadovoljan. Onda smo ušli u studio i dobili termin, cini mi se za ovu plocu, od 8 do 12 uvece, samo cetiri sata za snimanje LP-ija. Zahvaljujuci uvežbanosti, album je uspešno snimljen.
Onda je Vojislav Kostic organizovao sa Radio-televizijom Beograd da se prvi koncert posle objavljene ploce snimi u podrumu Konaka knjeginje Ljubice, koji predstavlja izuzetnu ambijentalnu celinu sa svodovima, za mali broj ljudi sa pozivnicom. Ovaj koncert je snimljen i emitovan na televiziji. On je, nesumnjivo, snažno uticao na mnoge jazz muzicare u Srbiji da svoje stvaralaštvo obogate folklornim motivima. Novi pravac, koji ce ubrzo biti imenovan kao „world music”, poceo je da se razvija u Srbiji.